Професионална филозофија
Морам признати да сам, први пут, као наставник, са страхом ушла у одељење. Иако су информатика и рачунарство предмет моје преокупације од средње школе, свесна сам тога да није исто знати и пренети знање. Деци сам преносила основна знања о рачунарима, а истовремено учила све оно што ми је недостајало: педагогија, методика, дидактика... У помоћ сам позвала сећања на сопствене ученичке муке, питала моју децу, питала моје ученике, питала искусније колеге. Али, свака генерација, свако одељење је другачије и схватила сам једно: морамо се непресатно прилагођавати, непрестано учити и тражити боље начине рада и комуникације са ученицима.
|
Посао којим се бавим схватам као прилику да своја знања, вештине, искуства, емоције, радозналост, пренесем на млађу генерацију. Трудим се да га радим што боље, најпре преиспитујући и мењајући себе у погледу метода и средстава које примењујем у настави. Оно што желим да постигнем је да ученици рачунар схвате као средство које им може много помоћи у учењу, касније у послу којим се буду бавили, а не само као скукпу играчку и статусни симбол. Посебну пажњу посвећујем очувању здравља при употреби рачунара, као и безбедности деце на интернету. Не само кроз посебне наставне јединице, већ у свакој прилици, на сваком часу. Подстичем ученике који познају рад у неком програму, да своја искуства демонстрирају на једном часу. Тада су они наставници, а ја се придружујем осталим ученицима. На тај начин покушавам да изградим међусобно поверење и поштовање и желела бих да ме ученици памте управо по томе.